мрМилорад Јововић
ОВАПЛОЋЕЊЕ И ИКОНА

Икона је визуелна илустрација догматског садржаја као надразумне истине и представља угаони камен везан за Оваплоћење. Учење о икони формулисано Седмим васељенским сабором одржаним 787. године, јесте учење о Оваплоћењу Сина Божијег и оно је постала сржна догма целокупног Хришћанства. То је учење о примљеном људском лику, који је примио Син Божији - пострадали и васкрсли. Зато је Спаситељева икона услов и основ свих осталих икона. „Бог логос је постао човек да бисмо се ми могли обожити“, каже Атанасије Велики.

ОСНОВА ИКОНОПОШТОВАЊА

Основа иконопоштовања не састоји се само у томе да је Господ примио људско тело у његовој првобитној описивости, како су то тврдили и тврде заступници иконопоштовања, већ је Господ примивши ово тело, скинуо са њега покривач греха и тиме показао његов прави лик у његовој истинској човечности.

Сергије Булгаков дефинише икону овако: „То је видљивост невидљивог и изобразивост неизобразивог.“

Уистину има нешто радосно у тој победи која тријумфује над смрћу и у тој нашој непропадљивости коју смо задобили кроз Тело Господње. Христос је васкрсао и извесно је да ћемо и ми васкрснути...

Од платоновске „тамнице душе“ наше тело се преобразило у „храм Светога Духа“ и само једна нит уводи човека у вечно Царство, а то је вера у Христа Спаситеља и његово Оваплоћење, подражавање његовог живота и испуњавање његових заповести и Светих Тајни у Цркви.

Култ обједињује у себи све мистерије и наговештаје натчулног света и предукус вечног блаженства и зато има улогу карике између чулног,  овостраног и оностраног света. Духовно созерцавање јесте усредсређивање нашег ума и ослобађање од свих спољних утицаја ради опитовања непојмљивог, а човек созерцава Бога „умним“ очима у спокојном предукусу небеског блаженства.

ПРЕДУКУС ВЕЧНОГ БЛАЖЕНСТВА

Црква посредством култа жели да пружи предукус вечног блаженства, а созерцавање је било идеал Византинаца и зато је култ увек био најважнији нерв религиозне свести. Црква користи култ како би верницима сугерисала  да се изван њега не може задобити спасење. Стога је иконоборство показало где се налазило тежиште богословског интересовања. Црквена архитектонска здања, мозаици, фреске, иконе, богослужбени предмети, свештеничке одежде, црквено појање и литургијски текстови - све је то улазило у састав култа као величанствени уметнички ансамбл и његов задатак је да истовремено пружи естетско уживање  и да душу верујућих уздигне према небесима. Сензуалистичка естетика антике морала је да уступи место спиритуалистичкој естетици Византинаца. И не само богатство ритуала, него ако су пролазне овоземаљске драгоцености толико раскошне - колика ће бити раскош небеских драгоцености припремљених за праведнике? Антички човек је у грчком позоришту налазио потпуно задовољење својих духовних потреба, а Византинац је у црквеном богослужењу доживљавао моменте најузвишеније радости. У тим моментима његова душа је стремила ка Богу чије је невидљиво присуство осећао у свакој честици причешћа, коцкици мозаика, звуцима црквеног појања и у сваком дашку тамјана.

ВИЗАНТИЈА И СЛИКАРСТВО

Ако је култ код Византинаца главна карика овостраног и оностраног света, онда је уметност, пошто је и сама део култа - имала задатак и исту функцију као и култ. Ликовна представа је имала задатак да мисаоно верника узнесе према небу усредсређујући његову пажњу на созерцавање  и тако је хришћанин могао само уз помоћ иконе да се одвоји од света земаљског и да „посредством видљивог лика, наше мишљење се у духовном пориву - мора устремити према невидљивом, према величанству Божанства“. У овим речима грчког иконофила јасно је изражен став Византинаца према улози ликовне представе. Према томе, ликовна уметност је служила као једно од најмоћнијих средстава за човеково узношење од видљивог ка невидљивом и од чулног ка натчулном.

Св. Јован Дамаскин и Св. Теодор Студит побијајући иконоборачке списе истицали су да се човек од „чулних представа уздиже ка Божанском созерцању“. Уз помоћ иконе човек је откривао приступ ка спознању трансцендентног Бога и света. Зато се настојало да сваки лик на икони буде крајње дематеријализован,  уз потискивање чулних момената који би могли да спрече изражавање највиших степена духовности.

Уметност је имала ванвременски и ванпросторни карактер. Златна позадина има задатак на византијским иконама и мозаицима да замени реални тродимензионални простор. Златна позадина има задатак да изолује сваку представу која је на њој приказана, отргнувши је од реалног вртлога живота. Тај лик на икони узнет је у идеални свет, далеко од земље и деловања земаљских закона физике. То је онострана преображена стварност. Бестелесне, те фигуре приказане са ваздушастим здањима и са законима обрнуте перспективе, одају крхки нематеријални карактер. Наглашено аскетско начело и драперије које падају у линеарним наборима, са увек наглашеним трансценденталним карактером. Људска фигура је у Византији увек била у средишту уметничког интересовања јер је учење о оваплоћеном Логосу који је примио човечије тело и спасао човечанство - учинило човека средишњом осовином Васељене.

Значај људске фигуре у уметности и учење о Христовом Оваплоћењу посебно је наглашено у време иконоборства. Могућност представљања Христа, гаранција је и реалност Његовог Оваплоћења. Ако је Христос примио људски лик, онда се Он може представити и насликати и - логично, одатле проистиче и пропаст иконобораца.

НАГЛАСАК НА ДУХОВНОМ НАЧЕЛУ

Тако је људска фигура остала у средишту интересовања, са настојањем да истакне и нагласи духовно начело. А средиште духовне изражајности код иконе јесте глава која постаје доминанта фигуре у односу на остале делове тела. Код људске фигуре, лице има највећи значај јер из њега излази „неко бестелесно и мисаоно созерцање“. Вешти уметник не представља само тело, него покушава да представи и душу, а проницљиве очи уперене у посматрача понекад су наглашено увећаних размера.

Византијска икона се дијаметрално разликује од европске слике. Икона светитеља није фотографија, нити је то натуралистичко представљање у коме се тражи тренутна спољашња сличност. Икона није ни уметнички портрет. Она представља лик прослављеног духоносног светитеља, али не онаквог какав је он био на земљи већ прослављеног у небеском озарењу, што се симболично потврђује ореолом или нимбом.

Фронтална конструкција иконе и њена обрнута перспектива доприносе да се пажња верника привуче у једну тачку - и обично су то очи светитеља које проницљиво мотре на човека и његову погруженост у молитви. Између тих очију светитеља и молитеља протицале су увек хиљаде и хиљаде невидљивих нити, које су човекову вољу преносиле у други натчулни свет. Обрнута перспектива имала је функцију увођења верника у тај свет и зато је сваки светитељ на византијској икони представљен у стању бестрасног аскетског мира, када је његов унутрашњи поглед усредсређен на созерцавање блаженства.

(аутор је професор Богословије Светог Саве у Београду)